Kome uopšte treba Rome?

Neki kažu da im je dosta priča o diskriminaciji, manjinama i ljudskim pravima. Kad god se pomenu Romi, sve češće čujem kako su Srbi zapravo najugroženiji, a Romi privilegovani; kako smo, kako neki kažu, „beli medvedi“. A onda tim belim medvedima razne fašističke organizacije poput Levijatana agresivno upadaju u kuće kako bi im uterale strah u kosti; tim belim medvedima se usred zime isključuje struja zbog dugova, kao što se desilo u Nišu, dok dužnici na nivou miliona dinara širom Srbije slobodno troše električnu energiju; i ti beli medvedi se etnički targetiraju kao prestupnici jer žive u nelegalnim objektima, dok oni sa znatno većom imovinom, poput bivšeg predsednika države, neometano uživaju u svojim bespravno izgrađenim objektima, bez javnog etničkog lova na veštice.

Romske porodice žive u tako dobrim „privilegovanim“ uslovima da nam je životni vek oko 10 godina kraći od životnog veka ljudi koji žive oko nas. Sada već čujem glasove Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda, i drugih koji govore da smo mi Romi sami krivi za to što nas ekstremisti maltretiraju i tuku, što živimo u nehumanim uslovima i što prerano umiremo. Ali hajde da ne pričamo o diskriminaciji i o tome zašto je ova situacija loša za Rome. Hajde da pričamo o tome zašto je loša za sve u Srbiji.

Kako ovo već danas utiče na novčanik svake osobe u Srbiji?

Pre svega, Srbija se smanjuje. Popis je završen, ali političko i društveno promišljanje njegovih rezultata tek počinje. Srbija ima više od 530.000 stanovnika manje, što je gubitak veći od 7%, dok je broj onih koji se izjašnjavaju kao Srbi smanjen za više od 10%. Zvanično najveća manjina, Mađari, smanjila se za više od 27%. Bošnjaci su zabeležili rast od gotovo 6%, uz oko 7.000 ljudi više koji se tako izjašnjavaju.

Broj Roma koji su se izjasnili kao Romi nešto je manji nego na prethodnom popisu, za oko 10%, odnosno za nešto više od 15.000 izjašnjenih pripadnika. Međutim, popis već godinama nije relevantan izvor za stvaran broj Roma, ni u Srbiji ni širom Evrope. Pritisci na Rome da se ne izjasne na popisu ogromni su zbog straha od diskriminacije koju već doživljavaju, kao i zbog okruženja u kojem je biti Rom sramota i pečat društvene osude, kakav je Romima nedavno stavio Aleksandar Šapić. S druge strane, manipulacije popisivača i drugih manjinskih grupa koje Rome „hvataju“ za svoje brojanje dodatni su razlozi zbog kojih se realniji broj Roma u Srbiji i drugim zemljama obično procenjuje na dva do tri puta više od broja registrovanog na zvaničnom popisu.

Osim samih brojeva, kada se rodite u romskoj porodici, morate da naučite da govorite najmanje dva jezika. A ako živite pored druge manjine, kao što su Mađari ili Albanci, onda govorite najmanje tri jezika. Pošto ste od najranijeg detinjstva stalno suočeni sa predrasudama i siromaštvom, morate da se nosite sa najtežim životnim situacijama i često menjate mesta u kojima živite i radite. Od vas se uvek očekuje da u školi ili na poslu radite više, samo zato što ste obeleženi kao „prirodno“ glupi, lenji i sumnjivi. Zatim ste često primorani da radite više i obavljate poslove koje drugi odbijaju, bilo u formalnoj ili neformalnoj ekonomiji, jer u suprotnom vi i vaša porodica nemate nikakvu šansu za opstanak. Dakle, biti Rom nije lako, a to nas čini prilagodljivim, snalažljivim poliglotama koji naporno rade da bi preživeli.

Drugo, Svetska banka je pre četiri godine ukazala da će obrazovanje i radne kvalifikacije Roma imati duboke posledice po ekonomiju Srbije zbog starenja stanovništva i emigracije. Uprkos kraćem životnom veku, romska populacija u svim zemljama znatno je mlađa od ukupnog stanovništva. To važi čak i u zemljama sa mlađom populacijom, poput Albanije. U Srbiji će za samo 12 godina Romi činiti između 14% i 29% svih ljudi radnog uzrasta.

Ali čak i ako ne gledamo 12 godina unapred, jer ljudi retko razmišljaju tako daleko, jasno je da bi Srbija, kada bi Romi bili zaposleni kao i svi drugi, povećala svoju produktivnost za iznos koji Svetska banka procenjuje na između 314 miliona i 1,28 milijardi evra godišnje, što predstavlja između 0,9% i 3,5% bruto domaćeg proizvoda Srbije. Prema istim procenama, povećanje naplate poreskih prihoda i smanjenje troškova socijalne pomoći povećali bi javne prihode za 71 milion do 317 miliona evra, odnosno za između 0,5% i 2,1% javnih rashoda.

Naravno, demagozi će se odmah uhvatiti za rezultate popisa kako bi produbili paniku, strah i mržnju i tako osvojili jeftine glasove. Koga će targetirati? Najslabije i one od kojih se najmanje plaše, naravno — Rome i druge koji se nalaze u sličnoj situaciji. Međutim, njihova politika nanosi štetu javnom budžetu i novčanicima svih građana Srbije, jer pogoršavanje postojećih uslova samo dodatno pogoršava stvari.

Dakle, ekonomske računice jasno pokazuju da ne samo da bi svi u Srbiji u budućnosti bili bogatiji kada bi Romi bili zaposleni kao i svi drugi, već da već sada postaju siromašniji zato što Romi nisu zaposleni. Zato, dugoročno gledano, ne postoji alternativa uklanjanju prepreka za zapošljavanje i ulaganju u obrazovanje i kvalifikacije Roma i svih drugih građana Srbije koji su u sličnoj situaciji.

Kratkoročno, alternativa je uvoz radne snage. Nacionalna služba za zapošljavanje izdala je više od 35.000 radnih dozvola strancima 2022. godine. Godinu dana ranije, broj dozvola bio je veći od 23.000. Pre svega uvozimo građevinske radnike, koji uglavnom dolaze iz Indije, Kine i Turske. Higijeničari, vozači i dostavljači uvoze se iz Šri Lanke, Nepala i Uzbekistana. Sigurno je da oni koji dolaze da rade u Srbiji imaju kvalifikacije i iskustvo. Međutim, to i dalje ne poništava činjenicu da trenutna situacija Roma u Srbiji košta i može samo još više da košta. Stvaranje kvalifikovane domaće radne snage, ne samo među Romima već i među svim građanima koji se suočavaju sa sličnim problemima u pronalaženju posla i sticanju kvalifikacija, pitanje je investicije od nacionalnog značaja, a ne trošak za državu.

Gde je Srbija u poređenju sa Evropom?

Situacija u Srbiji ne razlikuje se mnogo od načina na koji se Romi tretiraju u zemljama regiona Zapadnog Balkana i Evropske unije. U regionu, Srbija, kao najveća ekonomija i zemlja sa najvećim brojem Roma, ima najveće gubitke i potencijalno, kada bismo imali makar malo mudrosti, mogla bi da ima najveće dobitke.

U Evropskoj uniji situacija je relativno bolja u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Švajcarskoj, skandinavskim zemljama i zemljama Beneluksa, ali ne zato što one rade nešto posebno za Rome, već zato što su to ekonomski najmoćnije zemlje u Evropi, sa snažnim institucijama i vladavinom prava. Zato svi, uključujući i Rome, migriraju u te zemlje.

S druge strane, postoje zemlje u kojima je situacija čak gora nego u Srbiji, kao što su Slovačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Češka. U prve tri zemlje procenjuje se da romska populacija čini oko 10% stanovništva, što znači da te zemlje trpe još veće ekonomske gubitke nego Srbija. U Rumuniji je broj Roma oko 1,5 miliona. Te zemlje su uglavnom pokazivale znake spremnosti da bolje tretiraju Rome pre nego što su ušle u Evropsku uniju, ali su ta obećanja nestala čim su dobile članstvo, a situacija se pogoršala.

Poslednjih deset godina Evropska unija pokušava da kroz svoje politike i fondove nekako poboljša situaciju. Međutim, političari održavaju status quo; vode se sopstvenim političkim kalkulacijama u unutrašnjoj politici upravo zbog negovanog stava svojih birača da su Romi „privilegovani beli medvedi“ i da su svi drugi žrtve Roma.

Politička naspram lične odgovornosti

Poređenje Srbije sa drugim zemljama ne pomaže u pronalaženju rešenja. Međutim, jedino po čemu se Srbija razlikuje i može da posluži kao primer jeste to što je u protekle četiri godine njen predsednik pokazivao pozitivne signale prema Romima kroz konkretne inicijative i izjave. Za sada ne vidim nijednog drugog političara na najvišoj poziciji u nekoj zemlji koji radi nešto slično bilo gde u Evropi, što je šteta i za Evropu i za Srbiju.

S jedne strane, postupci predsednika Srbije u protekle četiri godine jesu za pohvalu. S druge strane, oni su daleko od onoga što treba da se uradi. Državne institucije i oni koji su u okviru države odgovorni, poput nastavnika, gradonačelnika, lekara i službenika u službi za zapošljavanje, i dalje ne prate predsednikove postupke niti njegove reči.

Naravno, postoji i individualna odgovornost među samim građanima, i među Romima i među drugima. Međutim, država i državne institucije ne mogu se skrivati iza odgovornosti pojedinačnih građana. Upravo to, na primer, pokušava da uradi gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić. Njegov ključni argument je da su Romi sami krivi za svoju situaciju i da ne ugrožavaju samo sebe već i ljude koji žive u njihovoj blizini. Prema Šapiću, statistike koje ukazuju na probleme sa kojima se Romi suočavaju u obrazovanju i zapošljavanju samo potvrđuju njegov argument.

Međutim, ako ljudi mogu makar na trenutak da se odmaknu i pogledaju ovu situaciju iz nešto šire perspektive, ostavljajući po strani da li se radi o Romima ili ne, videće da vlast krivi građane za probleme čitavog društva. Takva logika bi nas takođe dovela do zaključka da statistike koje pokazuju da je Srbija jedna od najmanje obrazovanih nacija u Evropi predstavljaju dokaz da su kriva deca i roditelji, a ne vlast koja oblikuje obrazovni sistem. Šapić koristi Rome kao poligon za svoje autokratske tendencije, nastojeći da građane učini odgovornim vlasti, umesto da vlast bude odgovorna građanima. Romi ne mogu sami da se odbrane od Šapića, jer je naša politička moć ograničena, uprkos hrabrim glasovima i protestima aktivista pokreta Opre Roma i nekolicine drugih javnih ličnosti — iako ih je veoma malo. Međutim, otpor takvoj politici neophodan je radi odbrane svih građana, a ne samo Roma. Ova vrsta politike testira se na Romima, ali predstavlja suštinsku pretnju svim građanima.

Pametni ljudi mogu da vide da je pitanje kuda Srbija ide i kuda bi trebalo da ide duboko povezano sa položajem i budućnošću romske populacije. To nije samo pitanje ljudskih prava i manjina u smislu uslova za pristupanje Evropskoj uniji. To je ekonomsko pitanje u kojem diskriminacija ne košta samo Rome, već i sve koji žive u Srbiji, jer su Romi najmlađi deo stanovništva Srbije. To je i političko pitanje, jer se koristimo za političke eksperimente koji su opasni za sve građane, a ne samo za nas. Odgovori na ova pitanja nalaze se u mudrosti i viziji Srbije koja ima zdrave institucije i ekonomiju koje štite interese i donose korist svima.