Mi smo najsiromašnija zajednica i covid je samo ogolio sve problema s kojima se susrećemo, kaže za Novi magazin Jelena Reljić * Pojačani su međuetnički sukobi, takvi nisu viđeni u poslednje tri decenije, kaže Stevica Nikolić * Država ne želi da ignoriše probleme u romskim zajednicama već pokušava da u njima učestvuje, kaže za NM Stevan Gligorin

Razgovarala: Nadežda Gaće Foto: Arhiva Novog magazina

Već godinama sumorna slika življenja u romskim zajednicama u našem društvu dobija lakonski odgovor; Romi tako vole da žive. To je, jednostavno, neistina. Zahvaljujući upornosti, svesnosti i posvećenosti aktivista Opre Roma Srbije (ORS) jasno je da su pripadnici romske zajednice spremni da rade, menjaju ustaljena mišljenja o sebi i da žele da se obrazuju. Ne krive samo društvo i državu. Pandemija covida-19 jače je razgolitila sve postojeće probleme i još dramatičnije ih zaoštrila. Iz razgovora koje su sproveli aktivisti ORS-a jasno je da su Romi zbunjeni, uplašeni, frustrirani i zabrinuti. Zašto ne reći da se osećaju zaboravljenim. O tome za Novi magazin pričaju Jelena Reljić, Stevica Nikolić i Stevan Gligorin.

ISTINA: Jelena Reljić insistira da su romski problemi predugo ignorisani. Na pitanje šta je to u romskoj zajednici bilo drugačije nego za druge stanovnike Srbije, ona kaže da se za vreme pandemije pretpostavljalo da svi imaju osnovne uslove za život, pa su preporuke bile da peremo ruke, držimo distancu... Ali, kako prati ruke tamo gde nema vodovodne i kanalizacione mreže? Kako držati distancu u malim i oronulim kućama? Zbog uslova života opšte je poznato da smo mi podložniji svim zdravstvenim rizicima i hroničnim bolestima i pogotovo bolestima pluća, kardiovaskularnim, malignim bolestima, dijabetesu, astmi, na šta ukazuju podaci iz Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja.

Naši ljudi ne idu kod lekara i to je izraženije sa institucionalnom diskriminacijom koju je koronavirus uvećao. Država ne vodi etničke podatke o broju zaraženih i umrlih od ovog virusa, što otežava kasnije donošenje mera socijalne politike za najugroženije. Uočivši ovaj problem, pokret Opre Roma Srbija radio je na terenskim istraživanjima sa ograničenim uzorkom.

Zbunjenost oko vakcinisanja

Podaci iz našeg istraživanja “Da li Srbija može da se imunizuje bez romske zajednice” iz januara 2021. ukazuju nam da se od 1.383 ispitanika 43% informiše o virusu preko interneta, a samo 22% preko Instituta “Batut”. Što se tiče spremnosti ispitanika da se vakcinišu, 52% se ne bi vakcinisalo, a oni koji bi se vakcinisali najradije bi se vakcinisali ruskom vakcinom (41%). Naravno, uzorak nije bio reprezentativan, ali ovi podaci su nam makar malo oslikali stvarnost. Mi smo svesni da je covid izazvao tešku situaciju za sve, ali ne smemo da ignorišemo da je neke pogodio više nego druge. Poverenje u institucije još je slabije nego ranije, deca koja su trebala da grade budućnost romske zajednice i Srbije su unazađena. Jelena Reljić, aktivistkinja ORS

Prema istraživanju iz juna 2020, koje je vršeno u 14 opština u Srbiji, primetili smo značajan broj zaraženih i preminulih od covida. Naročito u mestu Vladičin Han, gde je virus ušao u romsko naselje i imao katastrofalne posledice po naše ljude. Važno je naglasiti da su ovi podaci limitirani i nezvanični zbog nedostatka državnih instrumenata koji bi egzaktno merili. Državna strategija prepoznaje lošu infrastrukturu u romskim naseljima i kaže da u 38 odsto romskih naselja nijedan stambeni objekat nije priključen na vodu, a više od 70 odsto nije priključeno na kanalizacionu mrežu iako je pravo na vodu eksplicitno zaštićeno kao posebno ljudsko pravo. Imajući ovo u vidu, pranje ruku i održavanje osnovnih preventivnih mera koje se preporučuju bio je luksuz za romsku zajednicu. Prema podacima UNDP-a, koji je u svom istraživanju merio poslove koje obavljaju Romi u formalnom i neformalnom sektoru, mi smo dva do tri puta manje zaposleni u odnosu na većinsko stanovništvo, Romkinje čak deset puta manje. Dok prema podacima Zavoda za statistiku, koji su predstavljeni u Strategiji za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, stopa nezaposlenosti romske zajednice je 80 odsto, a podaci uzeti u obzir su isključivo poslovi koji se obavljaju u formalnoj ekonomiji.

Šta država može da uradi?

Da bismo sačuvali zdravlje građana Srbije i da bismo što pre potpuno oporavili ekonomiju, važno je da steknemo kolektivni imunitet, za koji mnogi tvrde da praktično podrazumeva imunizaciju celokupnog stanovništva. Ovo je posebno važno i za romsku zajednicu u Srbiji, koja predstavlja neizostavni segment društva koji je značajnije negativno pogođen zdravstveno i ekonomski zbog prosečno mnogo slabije startne pozicije u oba pogleda. Većina Roma i danas živi u naseljima izvan svakog standarda i od rada u neformalnoj ekonomiji, koji podrazumeva boravak u javnom prostoru (muzičari, trgovci, sakupljači sekundarnih sirovina). To praktično znači da je skoro nemoguće primenjivati preventivne mere zaštite i da su većini Roma izvori prihoda ovih dana prekinuti. Određeni broj ljudi i danas nema pristup kredibilnim informacijama, nema način da se prijavi za vakcinaciju jer nemaju internet ili čak struju. Određen broj ljudi nema ni lična dokumenta, bez kojih je nemoguće izvršiti prijavu. Sve su to izazovi koji direktno ili indirektno utiču na Rome u kontekstu prijave za vakcinaciju. Država ne želi da ignoriše ove probleme nego da odgovornim pristupom na njih odgovori. Odgovoran pristup, za početak, podrazumeva razumevanje svih specifičnosti koje navedene činjenice kreiraju. Zbog toga država želi da jača dijalog sa romskom zajednicom, ali i njeno učešće u rešavanju problema. Upravo smo zbog toga, u saradnji s pokretom Opre Roma Srbija (ORS) i organizovali javni dijalog predstavnika Kriznog štaba i romske zajednice. Dijalog je imao za cilj da bolje razumemo zbog čega postoji kolebanje kod Roma u vezi s vakcinacijom i da shvatimo šta je potrebno da kao država radimo bolje i efikasnije da bismo se izborili sa ovim virusom, ali i kako da u toj borbi koristimo sve resurse i potencijale koje imamo.

Zaključili smo da mnogi izazovi nisu nešto što možemo da rešimo bez učešća i drugih ministarstava, jedinica lokalne samouprave i samih Roma. Naše ministarstvo je spremno da u proces uključi ORS, Rome medicinske radnike i sve one koji su spremni da preuzmu veću odgovornost za svoju državu i romsku zajednicu. Spremni smo da izađemo na teren jer tako ćemo dopreti do najvećeg broja ljudi. Spremni smo da prilagodimo određene mehanizme da bi sistem prijave bio svima dostupan. Cilj nam je da prosto pružimo mogućnost svim građanima Srbije koji žele da se vakcinišu da to i urade. Stevan Gligorin, državni sekretar u MDLUS

SUKOBI: Zbog čega smatra da su se međuetnički sukobi pojačali, pitamo Stevicu Nikolića, aktivistu ORS-a. Zbog lošeg stanja u državi govor mržnje prema Romima se povećao, duboko je nepoverenje, jer su Romi bili prinuđeni da na svoju odgovornost ne poštuju pojedine mere, poput karantina. Fadil Grek nam je ispričao jedan takav primer, gde su njegove komšije sakupljači sekundarnih sirovina bili primorani da napuste dom vikendom za vreme policijskog časa kako bi potražili hranu ili neku sirovinu koju mogu da unovče. Njegove komšije su bile novčano kažnjene zbog kršenja mera, a svedočili su i o brutalnosti policijskih službenika i o dobacivanju i uvredama ljudi koji su ih videli sa terasa. Neformalnim radnicima (muzičarima, trgovcima, sakupljačima sekundarnih sirovina), čiji rad zavisi od društvenih odnosa i boravka u javnom prostoru, rad je bio onemogućen, a nekima je još uvek. Mera onlajn učenja onemogućila je školovanje romskoj deci koja dolaze iz neformalnih naselja, koja su često bez struje. Soni Sitaš iz naselja Bangladeš u Novom Sadu u intervjuu za naš pokret izjavio je da od početka pandemije više od 100 dece iz njegovog naselja nije pohađalo nastavu, a da je zabrinjavajuće to što je velika većina te dece prešla u naredni razred iako je potpuno siguran da za to nemaju adekvatna znanja. Njegova briga je što će se deca suočiti sa činjenicom da nemaju dovoljno znanja poput njihovih vršnjaka iz razreda zbog propuštenog gradiva, te da će se to odraziti na njihovo dalje školovanje i odnose s vršnjacima.

KAKO DO VAKCINE: Kako će se ostvariti imunizacija Roma?

Da bi se potpuna imunizacija postigla, prema rečima Kriznog štaba, potrebno je da se imunizuju svi građani Republike Srbije. Prijavljivanje za imunizaciju vrši se putem eUprave i call centra. Iz razgovora s ljudima sa terena primetili smo da je prisutan ogroman broj dezinformacija, da u velikom delu zajednice tema vakcinacije uopšte i nije tema (da li zbog manjka informacija, ili zbog borbe za egzistenciju, ili pak zbog kombinacije ta dva). Milan Nikolić iz Srbobrana na pitanje “Koji su vaši najveći strahovi oko vakcinisanja?” odgovara da smatra da je ovo biološki rat, da o tome mnogo čita preko Facebooka i da mu mnogo informacija do kojih tim putem dolazi stvara nemir. Zatim, Ištvan Balog iz Apatina zabrinut je što nema informacije i ne zna da li dijabetičari i epileptičari mogu da se vakcinišu. Sa idejom Fadila Kurtića iz Vladičinog Hana složio se veliki deo zajednice, a on smatra da je neophodno da se romskoj zajednici priđe na inkluzivniji način kroz posete lekara naseljima, kroz info-sesije, kroz štampanje materijala na romskom jeziku ili kroz obraćanje romskih lekara kako bi se romskoj zajednici pružila što bolja podrška i kvalitetne informacije na osnovu kojih će moći da prosuđuju i donesu odluku o vakcinisanju. Zatim, mnoge brine da li će vakcinacija uticati na slobodu kretanja, pa samim tim i rada u državi i inostranstvu, da li je vakcina bezbedna za decu i trudnice, koliko dugo ostajemo imunizovani posle vakcinacije, koja je razlika između vakcina? Na primer, Salko Habibović iz Tutina smatra da veliki deo romske zajednice ima problem sa razumevanjem javnog obraćanja od stručnih lica i Kriznog štaba u vezi s vakcinacijom jer mnogi ne razumeju stručnu terminologiju koja se upotrebljava. Postoji li iz vašeg istraživanja stav šta Romi očekuju od države? Na pitanje naših aktivista o tome šta država treba konkretno da uradi po pitanju imunizacije romske zajednice, Goran Vasić iz Valjeva navodi: “Država treba da direktno i konkretno razgovara sa romskom zajednicom o informacijama za vakcinisanje, o njihovim prethodnim bolestima, preventivnim merama pre i posle vakcinacije. Mogu li da garantuju da neće biti nuspojava?”, dok Milica Begić iz Varvarina smatra da država najpre treba da bude sigurna da su ljudi obavešteni i da znaju na koji način mogu da se prijave, pa predlaže rešenje: “Potrebno je postaviti štandove blizu romske zajednice gde će Romi moći da se informišu o vakcinaciji.” Na neka od ovih pitanja naš pokret je pokušao da pronađe odgovor u javnom dijalogu, prvom od početka pandemije, s najodgovornijim osobama za menadžerisanje krize i procesa imunizacije – sa Ministarkom Marijom Obradović i doktorom Predragom Konom.

Zaključak dijaloga bio je da Srbija ne može da se imunizuje bez Roma. Potvrđeno je i da je covid bolest koja pogađa sve, a da mi, Romi, kao deo tog društva, nismo bili deo odlučivanja “svih”, pa to izaziva netoleranciju, nepoverenje i strah kod naših ljudi. Ovaj projekat finansijski podržava Kraljevska norveška ambasada u Beogradu. Mišljenja izražena u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno mišljenje Kraljevske norveške ambasade, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njenih partnera.