Ropstvo, robovi, okovi, danas su reči koje se smatraju strašnim. Čini nam se nemoguće da je period ropstva uopšte postojao u ljudskoj istoriji čak ga često zaboravljamo i ne spominjemo.  Iako je ne tako davno savremeno društvo je izašlo iz robovlasničkog društvenog sistema, u kojem je život čoveka - roba bio bezvredan. Kada se danas govori o robovima svi pomisle na američke crnce, koji su iz Afrike dovoženi za rad na plantažama, međutim sličnu sudbinu delili su i Romi u Rumuniji, o čemu se malo zna.

Istorija migracije Roma u Evropi bila je na surov način zaustavljena za sve one Rome koji su se nastanili na teritoriji Rumunije, u oblasti istočnih i južnih Karpata. Romske grupe koje su u drugoj polovini XIV veka stigli u Moldaviju i Vlašku bile su u petovekovnom ropstvu, te se njihova istorija može porediti sa istorijom crnačke populacije Sjedinjenih Američkih Država.

Prvi nepobitni dokaz o životu Roma severno od Dunava je dokument iz 1385. godine, koji je ujedno i prvi pisani dokaz o romskom ropstvu u Rumuniji. Ovim dokumentom vojvoda od Vlaške Dan I potvrđuje poklon manastiru koji između ostalog uključuje i četerdeset romskih porodica. Postoji još sličnih zapisa, među kojima i onaj iz 1388. godine kojim vojvoda Mirča Stariji poklanja takođe manastiru tri stotine romskih porodica.

Tokom perioda porobljavanja Romi nisu imali pravni status u ovim rumunskim državama (Vlaška i Moldavija), pa samim tim nisu imali nikakva prava. Rob prosto nije smatran pravnim licem, već iskjučivo vlasništvom svog gospodara. Ovo shvatanje je toliko uzelo maha da rob nije bio odgovoran za sopstvena nedela (krađe, ubistva i sl), već je za to odgovarao njegov gospodar.

Tek se 1646. godine kodeksom pod nazivom „Rumunski zapis o vaspitanju“ utvrđuju prava i obaveze Roma robova u Moldaviji. Tako na primer ovaj kodeks od robova traži da pomažu svog gospodara, dok istovremeno predviđa da ukoliko rob prizna svoju krivicu bude blaže kažnjen, odnosno da, kako stoji u kodeksu, bude podvrgnut „razumnim kaznama“ koje bi se realizovale pomoću biča ili štapa. Takođe ovaj kodeks omogućava da se rob žali na svog gospodara ukoliko ovaj prilikom kazne koristi „gola oružija“ čime bi mogao ugroziti život roba. U praksi vlasnik roba je mogao da radi šta god poželi sa svojim robom, pa čak i da ga ubije. Kada je u pitanju brak između robova, ovaj kodeks je to omogućavao ali isključivo uz saglasnost gospodara. Ukoliko bi robovi pripadali različitim gospodarima, morali bi imati saglasnost oba gospodara. U praksi gospodari bi se pre sklapanja braka dogovorili i jedan od gospodara bi kupio roba koji bi nakon sklapanja braka prešao u vlasništvo ovog gospodara. Plaćanje se moglo vršiti zlatom ili pak trampom (robnom zamenom). Zakon Vlaške sadrži iste principe, s tim što je koncizniji. Tako je prema ovom zakonu: „Cigani se rađaju jedino kao robovi; svako koga je rodila majka ropkinja takođe postaje rob; gospodar nema prava nad životom robova; pravo gospodara nad robom se odnosi samo na pravo da ga proda ili otuđi; Cigani bez gospodara će biti robovi kneza; brak između robova će biti priznat; ako bi se brak sklopio između roba i slobodnog lica bez znanja gospodara došlo bi do razdvajanja”. To su bili glavni uslovi utvrđeni zakonom do ukidanja ropstva u dve rumunske kneževine.

Bez ikakvih prava i bez ikakvih sredstava za život romski robovi su u potpunosti bili zavisni od svojih gospodara. Obaveze muškaraca su se ogledale u poljoprivrednim i drugim teškim poslovima, dok su žene pored lakših poslova bile zadužene za održavanje imanja, pre svega kuće, svojih gospodara. Najlepše Romkinje su bile slate da masiraju stopala važnijim posetiocima, ili da pak borave nekoliko dana na njihovim posedima.

Uvođenjem evropskih normi u društveno-političku stvarnost rumunskog društva rodila se i ideja o “emancipaciji” robova. Stvari su se i praktično promenile 1843. godine donošenje akta kojim se ukida ropstvo za Rome u vlasništvu države, a četiri godine kasnije, 11. februara 1847. je, Narodna skupština je, na predlog kneza Bibeskua od Vlaške, jednoglasno usvojila zakon o emancipaciji Roma koji su pripadali mitropoliji, episkopijama i manastirima. Procenjuje se da je ovim aktom oslobođeno preko 200 000 Roma; samo je manastir Kozija u svom vlasništvu imao 2 088 romskih porodica, dok je u prahovskom okrugu manastirima pripadalo 8 870 romskih porodica.

Skoro pet vekova ropstva u Rumuniji i dalje istorijski sakrivena  i naučno nevažna činjenica. Mi Romi, narod koji nikada nije ratovao za svoju državu niti u svoje ime, istorijski predstavljamo kolateralnu štetu ratova, kriza. Iz navedenog teksta osećamo patnju naših predaka i danas nećemo dozvoliti da se ta patnja nastavi. Danas mi Romi, iz cele Evrope, otvorićemo vrata zaboravljne istorije i ne samo da bi se sećali već i da bi gradili bolju budućnost za naredne generacije. Romi će biti uključeni u glavne političke procese, biće deo ekonomskog rasta države, odlučivaće sami za sebe.

Naši preci su ceo život bili na kolenima da bi mi danas stajali i zato stojimo uspravno i ponosimo se što smo Romi!