Ja sam žena. Kažu da sam nastala od Adamovog rebra. Ja sam prevrtljiva, zla, lajava, lažljiva a u isto vreme slaba, krha, nezrela, nežna. Zato što sam žena treba me tući svakih 40 dana zbog đavola i zlobe koja postoji u meni. Zato što sam nesposobna moram ostati u kući da bih čistila, peglala, kuvala, čuvala decu jer sam za to rođena, moj život svakako nema drugi smisao. Čak i ako se moj partner smiluje na mene i pruži mi priliku da se zaposlim moram raditi nisko plaćene poslove, ne smem se previše isticati i ugrozititi kredibilitet muškaraca. Ne smem zapostaviti svoje kućne obaveze zbog posla ipak sam žena i to će značiti da nisam dobra domaćica. I ako me zbog toga ili bilo kog drugog razloga suprug ošamari, gurne, tuče, i treba jer sam zaslužila.  Svaka treća žena je doživela fizičko nasilje u porodici . Na uzorku 119 žena 78,2% je doživelo psihičko nasilje.  U Srbiji svakih  7 do 10 dana jedna žena bude ubijena u nasilju u porodici.    Srbija je do danas usvojila više od tri zakona i mera  koja se tiču sprečavanja i zaštite nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Iako svaki od njih legalno štiti žene i njihova prava u svakodnevnom životu se potvrđuju i neguju patrijarhalne vrednosti i prakse.  Patrijarhat označava vladavinu muškarca i poštovanje tradicije. Zasniva se na tome da je žena podređena muškarcu a mlađi su podređeni starijima. Iako kada vidite ovu definiciju deluje nemoguće da to postoji u savremenom dobu stavite rodne naočare i u sebi odgovorite na sledeća pitanja: Koji su poslovi kojim se bave muškarci a kojima žene? šta mislimo o muškarcu koji radi kućne poslove? Kako se zove žena koja je imala više partnera a kako muškarac? Pa čak i da odemo do najbanalnije stvari kao što je pitanje: Koliko je ženskih likova na papirnim novčanicama a koliko muških?  Sada kada smo razjasnili šta znači patrijarhat vratimo se na temu nasilja nad ženama. Ovaj problem veoma je teško identifikovati i potvrditi. Postao je naša svakodnevnica i normalnost, nešto što može čak da bude i “zasluženo”, često ne obrazirajući se na posledice koje iza sebe ostavlja. Nasilje nije samo fizičko, kada nekog pretučete i napravite mu modricu, već je i verbalno, psihološko, ekonomsko, socijalno, seksualno.   Iako se za nasilje zna, na nivou da postoji, način na koji se priča o nasilju i kako se “opravdava” deo je vladajuće kulture društva. Važno je spomenuti da ono što se dešava u porodici odlika je političke kulture koja se neguje u državi. Država u kojoj građani žele vođu i koje su paternalistički nastrojene takve obrasce ponašanja će svesti na porodični nivo. što je država demokratičnija i savremenija takvi će biti i porodični odnosi ali isto tako i rodni. Naravno kada se govori o državnom uređenju treba imati uvid pored kulture kao jedne od dimenzija, i pravni, ekonomski i šire politički aspekt. Demokratična država ima pozitivan odnos prema nacionalnim manjinama i poštovanju ljudskih prava.   Zašto ovo navodimo? Kada se govori o nasilju nad ženama često su Romkinje zaboravljene u toj demografskoj slici. Romkinjama se ne veruje kada govore o nasilju, nasilje se pripisuje romskoj kulturi i tradiciji. Institucije tom problem prilaze puni predrasuda i stereotipa iako svi načelno govore da je nasilje nešto loše.  Romkinje u Srbiji ne samo da su na margini zbog nacionalnosti već i zbog pola.  Uvidevši postojanje tog problema i nejednakog tretmana pokret “Opre Roma Srbija” odlučio je da sprovede istraživanje povodom “16 dana aktivizma u borbi protiv nasilja nad ženama”. Želimo da prikažemo tragičnu sliku sa kojom se susreću naše Romkinje a isto tako i jedan od razloga njihove slabe političke participacije.  Istraživanje se  sastoji se od 50 ispitanica koje su popunile online anketu od 05.12.- 08.12. Kanali distribucije su bili: stranica pokret Opre Roma Srbija, ženske romske grupe, individualna deljenja na Fejsbuku.   Ovom prilikom vam prikazujemo dobijene podatke.  Na pitanje da li umeju da prepoznaju nasilje 92,7% žena je odgovorilo da ume dok ostale nisu bile sigurne. Kao najčešće oblike nasilja su navodile pre svega fizičko i psihičko a tri ispitanice su navele ekonomsko, seksualno i socijalno nasilje. Na pitanje da li poznaju ženu žrtvu nasilja 85,4% je dalo potvrdan odgovor!  U 87,5 % slučajeva žene su odgovorile da je najčešći počinioc nasilja nad ženama partner odnosno suprug a ostale su navele da mogu biti svi. Ovako veliki broj odgovora koji asocira na bračnog partnera upravo je pokazatelj postojanje patrijarhalne ideologije. Muž je taj koji komanduje a žena sluša i trpi.   I ne samo da poznaju ženu koja je doživela nasilje i ko je najčešći počinioc već je i svaka treća Romkinja doživela neku vrstu nasilja!   Svaka druga Romkinja je doživela dobacivanje muškarca na ulici!  Svaku petu Romkinju je partner ismejavao i omalovažavao pred drugima!  Svaku četvrtu Romkinju je partner naterao da uradi nešto bez svoje volje!   Svaka peta Romkinja je doživela udaranje i šamaranje od svog parnera!  Ovo su neki od najbitnijih podatak našeg istraživanja. Verujemo da vam ovi podaci prikazuju realnost svakodnevnog života koje Romkinje proživljavaju. Kada kažete da Romkinje nemaju kapaciteta za neke poslove, nemaju znanja, nisu motivisane, ili da ne zaslužuju nešto imajte u podsvesti ove podatke.   S tim  u vezi potrebno je ne samo priznati da postoji problem već  i raditi na njegovom rešavanju. Verujemo da je pravi odgovor na ovakvu poziciju Romkinja političko organizovanje. Sva prava koje mi žene danas imamo deo  su istorijski teške borbe žena pre nas. Žene su žrtvovale živote, štrajkovale glađu, protestovale da bi mi imale danas pravo glasa, da bi mi danas mogle da budemo deo javne sfere, da možemo da izađemo iz kuhinje. Na nama je da tu borbu nastavimo, naši problemi danas isto tako su problemi koje naši preci nisu mogli da reše. Pitanje nasilja nije pitanje samo žena već i svih građana države i može se rešiti zajedničkom feminističkom akcijom kroz četiri navedene dimenzije državnog uređenja. Najčešće korišćeni instrument za rešavanje ovog problema jeste podizanje svesti, odnosno naglašavanje da problem postoji i da treba pričati o njemu. Međutim pričanje o problemu ne rešava ga jer je taj problem usađen u set nekih faktora. Ako pogledamo pravni okvir možemo uočiti da oblici nasilja nisu dovoljno jasni niti kako se kažnjava i potvrđuje svaki oblik nasilja. Nasilje nije dovoljno kriminalizovano u našim zakoni, ne postoji oštra osuda jer je i dalje proklamovano u našoj tradiciji. Na ovo treba dodati da ne postoji specifičan zakon koji govori o nasilju nad Romkinjama kao posebnoj kategoriji jer faktori koji postoje kada se govori o nasilju kod većinskog stanovništva nisu isti kod romske zajednice. Takođe brojna istraživanja su pokazala da podizanje svesti nema nikakvog uticaja ukoliko žena nije ekonomski osnažena i finansijski stabilna. Veliki broj žena trpi nasilje upravo zato što nema gde da ode jer je loša situacija i kod roditelja. I naravno sve ovo mora proći kroz glavne političke tokove. Na političkoj sceni, u parlamentu se zapravo i donose zakoni koji štite određenu grupu građana. Žene čine više od 50% stanovnica država i važno je njihovo političko učešće na mestima gde se odlučuje o njihovim pravima.   Ne može muškarac da donosi zakone koji se tiču abortusa. Ne može muškarac sudija da sudi silovateljima. Ne može muškarac direktor da odlučuje o porodiljskom odsustvu. Ne može muškarac da kaže ženi gde joj je mesto.  Ja sam žena. Slobodna sam da biram svoje zanimanje. Imam jednake šanse da napredujem u poslu. Ja odlučujem o svom telu i načinu oblačenja. Politički sam aktivna i borim se za poštovanje svojih prava i prava drugih. Ja sam vredna. Ja zaslužujem da budem jednako poštovana i uvažavana. Ja sam jaka i ne odustajem. Ja sam potencijal. 

Autorke:         Andrijana Mikulović i Jelena Reljić                                                                           

Mentor:          Mensur Haliti