Komemoracije su potrebne da razumemo demone ljudske prirode i da kao čovečanstvo shvatimo šta smo “sposobni” da uradimo i kako “dobri ljudi” mogu ponekad da doprinesu masovnim ubistvima dajući svoju podršku grupi na vlasti.

Za nas Rome komemoracije su neophodne kako bi se šira javnost podsetila na Holokaust nad Romima. Istrebljenje Roma tokom Drugog svetskog rata najčešće ostaje van školskih programa i istoriografije nacističkog genocida. Međutim, nije dovoljno da se prisustvuje komemoracijama i da se održavaju javni govori. Mi Romi moramo sebi da postavimo pitanje kako da sprečimo da se istorija ponovi?

Države koriste komemoracije da pokažu empatiju prema mrtvima, ali zaboravljaju žive. Od usvajanja UN konvencije o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida 1948. romska imovina, zaposlenost, ustavna i ljudska prava u evropskim društvima nisu poštovani. Za jedan dan komemoracije države ignorišu 364 dana ponižavanja, maltretiranja, nasilja i ubistava Roma širom Evrope. Za izgradnju spomen-obeležja postoji 1.000 razaranja romskih domova u evropskim zemljama.

Moramo da uspostavimo vezu između istorijskih događaja i današnje situacije: Antiromsko nasilje legitimiše se preko demokratski izabranih ekstremno desničarskih grupa – Jobik u Mađarskoj, Ataka u Bugarskoj, Lega Nord u Italiji, Kotleba u Slovačkoj. Treba li da prihvatimo da zemlje poput Mađarske i Slovačke svoju reputaciju grade progresivnim izjavama na međunarodnom nivou, a praktikuju segregaciju Romske dece u školama i prisilnu sterilizaciju mladih Romkinja u svojim državama. Treba li da prihvatimo da Nemačka vlada organizuje desetine komemoracija za Holokaust ako istovremeno prisilno šalje desetine hiljade Roma na Kosovo, gde će se bez ikakve zaštite suočiti sa diskriminacijom i pretnjama?

Ovo je samo nekoliko primera koji ilustruju kako se istorija ponavlja u odnosu prema nama i kako samo sećanje i obrazovanje o Holokaustu ima svoje limite! Studija koju je sprovela nemačka federalna jedinica za antidiskriminaciju otkrila je da iako većina Nemaca zna za Holokaust nad Romima, svaki treći smatra da Nemačka ne snosi nikakvu posebnu odgovornost za istrebljenje Roma od nacista i njihovih saveznika tokom Drugog svetskog rata.

Šta mora da se uradi? Moramo da se suočimo sa brutalnom činjenicom da se naše sećanje koristi protiv nas? Ne treba da budemo deo te igre. Priznavanje Holokausta nad Romima mora biti povezano sa suštinskim napretkom za Rome. Ne možemo sprečiti države da koriste naše sećanje u svoje svrhe, ali možemo da demonstriramo kolektivnu sposobnost da transformišemo to sećanje u realne i suštinske promene za našu zajednicu.

Treba da pomognemo javnim institucijama da preispitaju svoje pojmove o napretku i procene koliko su daleko stigli od usvajanja konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Moramo da dovedemo u pitanje dvostruku posvećenost demokratskim idealima, nedemokratskim praksama i perverznim težnjama da se razviju političke i ekonomske inkluzivne institucije. Istovremeno, mora se preispitati kakav se napredak postiže priznavanjem Holokausta nad Romima, uključujući i Srbiju. Pre nekoliko godina je, npr., Evropski parlament doneo rezoluciju kojom se poziva na priznavanje 2. avgusta kao međunarodnog dana Holokausta nad Romima. To je nešto što moramo da učinimo za evropsku javnost i za Rome, koji zaslužuju da znaju o svojoj istoriji kako bi bolje razumeli sadašnjost i stvarali bolju budućnost.

Mora se menjati narativ o Holokaustu nad Romima: Mi smo još uvek živi da svedočimo, to je zato što smo pokazali izdržljivost i otpor pre, tokom i nakon Holokausta. Te činjenice u velikoj se meri ignorišu u tradicionalnoj istoriografiji, gde se Romi predstavljaju samo kao žrtve. Na primer, malo ljudi zna za 16. maj 1944, kada su Romi u Aušvicu podigli pobunu i pružili otpor nacistima. Nakon viševekovne opresije, nasilja, ropstva i masovnog istrebljenja mi smo još uvek najizdržljivija i politički najkreativnija manjina u Evropi. Kako bismo uspeli zajedno, pogotovo što nismo bili nezavisni građani naše suverene države, moramo beskompromisno da se borimo za naše nezavisno i suvereno “stanje uma”.

Moramo da mislimo o sebi kao posebnoj i moćnoj kulturi umesto privremene inferiorne potkulture koja zavisi od drugih. Moramo da prihvatimo i jačamo svoju jedinstvenost, svoju ponosnu prošlost, svoje pravo da razvijemo nezavisni sistem uverenja koji će se baviti našim specifičnim interesima. Sećanje na Holokaust treba da bude prisutno u našim umovima u svakom trenutku. Ono treba da oblikuje kako vidimo sebe u društvu, ko je ili šta je naš neprijatelj, ko su nam prijatelji s kojima smo spremni da kreiramo koalicije, kako glasamo, kako vodimo svoju ekonomiju u budućnosti? Ako ne iskoristimo pamćenje da jačamo svoju poziciju i uticaj ponovo ćemo postati plen oportunističkih i neodgovornih političara koji zloupotrebljavaju naše pamćenje da podignu svoj politički profil na međunarodnom nivou, a naše ljude ćemo prepustiti poniženju i nasilju većine kod kuće.

Mensur Haliti

Direktor za romsku demokratiju i upravljanje

Kancelarija za romske inicijative Fondacije za otvoreno društvo