Imajući u vidu težak položaj Roma i Romkinja koji su mahom nastanjeni na prostoru centralne i jugoistočne Evrope, na inicijativu Svetske banke, Fonda za otvoreno društvo i Evropske komisije, period od 2005. do 2015. godine proglašen je Dekadom Roma.  Dekada Roma je predstavljala  razvojni program koji je za cilj imala da doprinese bržem poboljšanju socijalno-ekonomskog statusa romske populacije i smanjenju njenog siromaštva. Potpisnice ovog sporazuma su bile Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora i Makedonija kao i Srbija.

Ono što je svakako Srbija kontinuirano radila u pogledu inkluzije Roma i Romkinja je donošenje raznih strateških dokumenata koja su za cilj imala  poboljšanje statusa romske zajednice. Kako je Srbija 2008. godine bila presedavajuća zemlja Dekade Roma ista je na osnovu Zakona o vladi 2009. godine  donela i usvojila Strategiju za unapređenje položaja Roma u republici Srbiji, nakon čijeg isteka je u martu mesecu 2016.godine usvojena druga strategija pod nazivom “Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja za period od 2016-2025.godine”, a koja je revidirana u februaru mesecu ove godine i to sa vremenskim važenjem od 2022-2030.godine.  

Ono što je cilj svih do sada usvojenih i donešenih strateških dokumenata je postavljanje osnova za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji i smanjenje razlike između romske populacije i ostalog stanovništva kao i stvaranje osnova za identifikovanje i primenu mera afirmativne akcije, pre svega u oblastima obrazovanja, zdravlja, zapošljavanja, stanovanja i socijalne zaštite.

Nakon što je Vlada Republike Srbije 2009.godine usvojila prvu Strategiju, ista je  je usvojila brojne akcione planove u oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, zapošljavanja, stanovanja, socijalne zaštite, medija, kulture i borbe protiv diskriminacije.

Brojni akcioni planovi su bili sačinjeni u kontekstu Dekade Roma 2005-2015 i što se tiče same realizacije u skladu sa raznim izveštajima, a pre svega izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije pomaka i poboljšanja statusa romske zajednice je bilo, ali ne dovoljno. Zaposleno je iz godine  godinu sve veći broj asistenata romske nacionalnosti, koordinatora romske nacionalne pripadnosti, zdravstvenih medijatora, obezbeđen je ograničeni broj stipendija iz državnog budžeta i budžeta Vojvodine za srednjoškolce i studente, usvojen Zakon o nacionalnim savetima, a prema zaključcima sa trećeg seminara o Romima, održanog u junu 2015.godine, ostvaren je dobar napredak u pogledu evidencije građana s obzirom na to da su 2012. godine usvojene izmene Zakona o vanparničnom postupku, koje su mnogim pripadnicima romske nacionalne manjine omogućili lakši, brži i pojednostavljeniji postupak naknadnog upisa u matične knjige rođenih, dok je u svim drugim oblastima napredak bio spor i nejednak. Naknadna registracija neprijavljenih građana dovela je do pada broja „pravno nevidljivih lica“. Ono što je generalno predstavljalo problem je što su izvori za sprovođenje akcionih planova na nacionalnom i lokalnom nivou koji su pratili strategiju bili izuzetno mali, kao što je to slučaj i sada, a vlade su se u velikoj meri oslanjale na donatorsku pomoć.

Dakle, što se tiče prve dekade Roma, nesporno je da nije dala određene rezultate, kojem stavu su se suprostavljali „zvanični“ predstavnici Roma u Sekretarijatu za romsku nacionalnu strategiju pri Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, kao i čelnici unutar kancelarije Lige za Dekadu Roma, ipak činjenica je da ne postoji nijedan precizan javni izveštaj o ostvarenom napretku u dekadi Roma. Ukoliko razmatramo uključenost Roma na nivou retorike Vlade i romskog civilnog društva, opšti je utisak da se o Romima govori samo u smislu projekata i sporadičnih mera, ali ne i u smislu programa i integrisane politike. Vlada RS je istakla da su u toku prve dekade Roma postignuti određeni rezultati u vezi sa trajnim unapređenjem položaja Roma i Romkinja i to: izmenama Zakona o vanparničnom postupku omogućen je naknadni upis činjenice rođenja lica koja nisu upisana u matičnu knjigu rođenih i propisan je postupak za ostvarivanje tog prava; povećan je obuhvat romske dece u osnovnom obrazovanju i ustanovljene su afirmativne mere prilikom upisa učenika i studenata romske nacionalnosti u srednje škole i na fakultete; poboljšan je pristup ostvarivanja pojedinih prava zbog uvođenja predstavnika Roma i Romkinja u proces ostvarivanja javnih politika (pedagoški asistenti, zdravstvene medijatorke, koordinatori za romska pitanja). Uprkos tome, glavne prepreke za socijalno-ekonomsku integraciju Roma i Romkinja nisu otklonjene i nije stvoren potpun normativni osnov za sprovođenje dugoročnih mera smanjivanja siromaštva i ostvarivanja suštinske jednakosti građana i građanki romske nacionalnosti, što su bili ciljevi „Strategije za unapređivanje položaja Roma 2009−2015 “. Zbog toga je usvojena „Strategija za socijalno uključivanje Roma za period od 2016. do 2025. godine“, zajedno sa akcionim planom. Osnovni razlog za donošenje Strategije je stvaranje uslova za njihovu socijalnu uključenost – smanjenje siromaštva i suzbijanje diskriminacije Roma i Romkinja, odnosno stvaranje uslova za pun pristup ostvarivanju ljudskih prava lica romske nacionalnosti. Pored toga, razlozi zbog kojih je doneta ova strategija je proizašla iz potrebe da se stvore preduslovi za ostvarivanje pomenutih strateških ciljeva.

Nakon što je usvojena Strategija, uspostavljeno je telo za praćenje sprovođenja strategije, ali to isto telo se retko sastajalo, što je predstavljalo veliki problem. Strategija je imala pet ključnih oblasti na kojima je trebalo raditi, a koje su ključne za poboljšanje položaja romske zajednice i to: stanovanje, obrazovanje, zapošljavanje, zdravlje i socijalna zaštita, a koje oblasti navodno predstavljaju prepreku za inkluziju romske nacionalne manjine u Srbiji.

U toku svog šestogodišnjeg mandata Strategija je dala tek simbolične rezultate, ali više je bilo neispunjenih zacrtanih ciljeva što i dalje u velikoj meri utiče na loš položaj romske zajednice. Što se tiče oblasti obrazovanja prema Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije iz 2020. i 2021.godine povećan je broj romskih učenika koji su koristili stipendije, a ukupno 2220 romskih učenika je upisano u srednje škole u 2018/2019, u poređenju sa 1 969 učenika u 2017/2018. godine. Međutim, stopa napuštanja škole i dalje je visoka, posebno kad su u pitanju devojke romske nacionalnosti. Treba se pozabaviti segregacijom u obrazovanju. I dalje je veoma mali obuhvat romske dece u predškolskom obrazovanju; samo 9% romske dece pohađa vrtiće. Procenat onih koji završavaju tercijarno obrazovanje i dalje je izuzetno nizak, naime 1% u poređenju sa 16% neromskog stanovništva. Romski učenici su i dalje prezastupljeni u specijalnim školama (18%) i odeljenjima (35%). Istraživanje koje je ORS sproveo u februaru 2022. pokazuje da romska zajednica vidi oblast obrazovanja kao oblast koja je najviše napredovala u poslednje dve decenije. Čak 63.3% ispitanika složilo se sa tvrdnjom da su romske politike dovele do unapređenja u oblasti obrazovanja. U vreme pandemije bolesti COVID-19, romska deca, uglavnom iz neformalnih naselja, imala su problem sa pristupom tehničkim preduslovima za učešće u onlajn obrazovanju. Prelazak sa obrazovanja na tržište rada posebno je izazov za mlade Rome. Lokalni mobilni timovi su prema izveštajima, terenskim aktivnostima podsticali nezaposlene Rome da se registruju i učestvuju u aktivnim merama zapošljavanja. Međutim, nizak nivo obrazovanja ostao je  ključna prepreka zapošljavanju. Neformalno zapošljavanje je u padu, ali je i dalje visoko među romskom populacijom, a jaz u pogledu neformalne zaposlenosti je najveći u regionu Zapadnog Balkana. Opis poslova za lokalne romske koordinatore, pedagoške asistente i zdravstvene medijatore i dalje nije usaglašen i nije postao sastavni deo službi lokalne samouprave. Pored toga, Romi su i dalje nedovoljno zastupljeni u državnoj upravi. Evropska komisija od 2018. godine i u svakom svom narednom izveštaju ističe da nema Roma i Romkinja u javnoj upravi i da se na tome treba raditi. Naš pokret je pokrenuo inicijativu po ovom pitanju,  predsednik Republike Srbije je dao obećanje da će 100 Roma i Romkinja biti zaposleno u državnoj upravi, ali pomaka i dalje nema. Već pomenuto istraživanje i ovde pokazuje slaganje percepcije romske zajednice sa zvaničnim podacima; sa tvrdnjom da je romska politika dovela do unapređenja u oblasti zapošljavanja, složilo se samo 31.5% ispitanika.

Što se tiče oblasti stanovanja situacija je faktički bez pomaka, ima tek simboličnih rezultata zahvaljujući aktivnostima međunarodnih organizacija. Pre svega Evropske komisije,UNOPS-a, HELP-a, UNDP-ija, KPMG/u, ali došlo je do petogodišnjeg kašnjenja u usvajanju nacionalne stambene strategije u skladu sa Zakonom o stanovanju iz 2016. godine. Skoro 20% stanovništva mapiranih romskih naselja nema pristup ili ima neredovan pristup bezbednoj vodi za piće, preko 55% stanovništva ovih naselja uopšte nema pristup ili ima neredovan pristup kanalizacionoj mreži, a 14,5% stanovništva mapiranih romskih naselja uopšte nema pristup ili ima neredovan pristup električnoj energiji. Ovi nedostaci su pogoršani sa pandemijom bolesti COVID-19. Legalizaciju romskih naselja, kako se zahteva u Poznanjskoj deklaraciji, treba tretirati kao prioritet. I dalje se dešavaju prinudna iseljenja, što nije u skladu sa zakonom o stanovanju. Ovaj zakon je potrebno efikasno sprovoditi, naročito odredbe koje propisuju stambenu podršku i postupak za preseljenje neformalnih naselja. Takođe, naše istraživanje je pokazalo, da javno mnjenje smatra da je u poslednjih 20 godina bilo najmanje pomaka u ovoj oblasti. Podstandardna romska naselja su i dalje ne uređena, bez električne energije, pijaće vode i kanalizacionih priključaka. U poslednjih nekoliko godina, civilno društvo je pokrenulo inicijativu za legalizaciju održivih romskih naselja, ali konkretnih rezultata i dalje nema. Rezultati istraživanja govore nam da se tek 20% ispitanika slaže sa izjavom da su romske politike dovele do unapređenja u oblasti stanovanja.

Što se tiče ličnih dokumenata, koji su osnov za ostvarivanje osnovnih Ustavom zagarantovanih prava pomaka ima. Većina Roma i Romkinja u Srbiji ima lična dokumenta. Rešenje koje su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Zaštitnik građana i UNHCR osmislili da bi se omogućila prijava prebivališta licima koja nemaju zvaničnu adresu prijavom u centrima za socijalni rad dovelo je do toga da više Roma prijavi prebivalište, što je rezultat prema izveštajima, ali prema situaciji sa terena upravo MUP je taj koji koči ovaj proces zbog nemanja regularnog prebivališta u neformalnim naseljima i većini, a posebno interno raseljenim licima ne omogućava izdavanje dokumenata, zbog čega je romska zajednica onemogućena da ima zdravstveno osiguranje i socijalnu zaštitu. Institucija Poverenika je donela određenu preporuku MUP-u kako bi u ovim postupcima trebali da postupaju, s obzirom da je i raznim strateškim dokumentima koje je donela Vlada ukazano na problem koji ima romska zajednica zbog življenja u neformalnim naseljima, te se nadamo da će u što skorije vreme MUP postupiti po tim preporukama, jer u suprotnom krše se odredbe najvišeg pravnog akta, Ustava, u pogledu osnovih ljudskih prava, koja su romskoj zajednici na ovaj način onemogućena, kao što je pravo na zdravstvenu zaštitu. Prema našem istraživanju mišljenje ispitanika je da iako je uvođenje zdravstvenih medijatorki jedan od najuspešnijih projekata u naporima da se unapredi položaj romske zajednice, dostupnost zdravstvenoj zaštiti je izuzetno mala, kako zbog visoke stope diskriminacije, tako i zbog neposedovanja ličnih dokumenata koje onemogućavaju korisnike zdravstvene zaštite na besplatno zdravstveno osiguranje.

Zaključak

Nalazi i izveštaji iz perioda pre pojave koronavirusa ukazuju na neadekvatnost životnih uslova u podstandardnim romskim naseljima u Srbiji, čiji se žitelji suočavaju sa nedostatkom pristupa osnovnoj infrastrukturi i komunalnim uslugama (struja, čista pijaća voda i kanalizacija), obrazovanju i zdravstvenim uslugama, održivim izvorima prihoda i dr. Pojava koronavirusa dodatno je doprinela povećanju ranjivosti i to kako u pogledu zdravstvenih tako i pogledu socijalno-ekonomskih rizika.

Za primenu strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja za period od 2016.-2025.godine u junu 2017.godine donet je akcioni plan za period od 2017.-2018.godine, dok akcioni plan za period od 2019.-2020-godine u opšte nije donešen. Za donošenje akcionog plana predviđeno je da u istome učestvuje romska zajednica koja najbolje zna šta su njene potrebe, ali ista je kako smo mogli videti isključena iz tog procesa.

Za ostvarivanje strategije, ali i za ukupan integracioni kapacitet izuzetno je važno na koji način društvo i institucije reaguju na afirmativne mere kojim se Romima i Romkinjama pruža podrška da prevaziđu prepreke u vezi sa pristupom pravima, ali do sada smo svedoci činjenice da društvo burno reaguje, i to smatrajući romsku zajednicu zaštićenim “belim medvedima” i da se na taj način oduzima nešto što pripada njima, zarad interesa romske zajednice, što u opšte nije slučaj. Slučajeva diskriminacije je sve više, kako od strane većinskog stanovništva, tako i od strane nadležnih institucija, a posebno medija koji sve češće, bez obzira na osude i kritike na najgori mogući način etiketiraju romsku zajednicu šireći na taj način rasnu, versku i nacionalnu mržnju i netrpeljivost. Na slučajeve diskriminacije Roma i Romkinja u medijima nadležno regulatorno telo za elektronske medije ne reaguje, ne pokreće postupke ni po službenom postupku, kao ni po privatnim prijavama, a ocena Evropske komisije o Regulatornom telu je da isto treba da bude nezavisno i da je isto još uvek nesposobno da kontroliše i sankcioniše pružaoce medijskih usluga u pogledu njihovog programskog sadržaja koji isti plasiraju javnosti.

Iz svega navedenog jasno se može videti da ima malih pomaka, ali izuzetno nedovoljnih da bi se romskoj zajednici poboljšao položaj. Subjektivan osećaj je da se sve više nazaduje u pogledu integracije i da je čak stagnacija izuzetno blaga reč. Na svu tu situaciju Vlada RS je odgovorila novom revidiranom strategijom za socijalno uključivanje Roma i Romkinja za period od 2022-2030.godine, koja je doneta bez konsenzusa, mnoge NVO nisu učestvovale u donošenju iste, a od dana usvajanja ista nije dostupna ni na jednom od sajtova nadležnih institucija, što govori u prilog iznetom i katastrofalnom stanju u kojem se nalazi romska zajednica. Dokumenti se samo donose, a značajnog pomaka nema. Ono što je takođe zanimljivo je da se percepcija romske zajednice podudara sa izveštajima, kada govorimo o efektima strateških dokumenata i državnih politika za Rome i Romkinje. To nam govori da u romskoj zajednici postoji jasna ideja na kojim oblastima treba dodatno raditi, koje mere neće dati rezultate i šta je to što nam nedostaje da bismo dobili željene rezultate. Zato je neophodno da Romi i Romkinje budu na mestima na kojima se donose odluke, posebno odluke koje se tiču romske zajednice, kao i da budu uključeni u realizaciju svih takvih akcija.

Nažalost, pomaka takođe neće biti sve dok je “kupovina glasova” prisutna kao opšta pojava u Republici Srbiji gde je najčešće od strane političkih partija targetirana romska zajednica i to zahvaljujući teškoj ekonomskoj situaciji na šta se apsolutno ne reaguje, iako isto predstavlja krivično delo koje samo dovodi do ispoljavanja mržnje i netorelancije većinskog i drugih naroda prema Romima i Romkinjama za šta većinski narod krivi Rome za nameštene izborne pobede, a suština je ta da je za ovu pojavu kriv čitav sistem, koji na taj način zloupotrebljava socijalnu situaciju najsiromašnijeg i (najranjivijeg) dela stanovništva putem ucena i pretnji i tako onemogućava da romska zajednica poveća svoju samoorganizaciju.