Vakcine su od nastanka do danas spasile preko deset miliona ljudskih života i omogućile iskorenjavanje smrtonosnih bolesti poput velikih boginja. Ipak, u mnogim zemljama sveta iz godine u godinu jača nepoverenje u vakcine. Svetska Zdravstvena Organizacija je sumnju u vakcine uvrstila među 10 najvećih pretnji po zdravlje ljudi za 2019. godinu.   Da bismo razumeli vakcine i vakcinaciju, kao tehniku imunizacije, neophodno je reći nešto o imunitetu. Imunitet je medicinski pojam koji opisuje sposobnost organizma da se odbrani od  infekcija, bolesti ili nekih drugih bioloških ii hemijskih opasnosti. Može biti prirodan ili veštački, aktivni ili pasivni imunitet.   Imunitet u osnovi obuhvata umreženi sistem reakcija organizma kojima organizam, u cilju zaštite, reaguje na patogene (viruse, bakterije, parazite), kancerogene ćelije ili druge hemijske/biološke pretnje po organizam.   Nakon što, na primer, patogen (virus, recimo) dospe u organizam, on se preko specifičnih proteina vezuje za ćeliju domaćina čime započinje svoje umnožavanje. Prirodan, imunološki, odgovor ćelije je stvaranje specifičnih proteina - antitela koja imaju za cilj neutralisanje patogena. U većini slučejava naš organizam na ovaj način nas uspešno brani, međutim usled različitih faktora naš imunološki sistem ponekad i izgubi bitku sa patogenima, pri čemu se razbolimo. U cilju obezbedjivanja efikasnog imunološkog odgovora na određene patogene, pre svega viruse, uspešno se primenjuje imunizacija (stvaranje imuniteta veštačkim putem), odnosno vakcinacija.       šta je vakcina i kako ona “radi”?   Vakcina predstavlja osabljeni virus  (do mere da ne može da izazove bolest) ili deo virusa čija je uloga pokretanje odgovora imunog sistema, stvaranje antitela za dati virus i što je još bitnije “memorisanje”, koje omogućava da telo dovoljno brzo stvori antitela ukoliko ga kasnije napadne dati virus. Kao što je već predočeno, kada oslabljeni virus dospe u organizam domaćina, imuni sistem nizom umreženih reakcija stvara antitela. Dalje, organizam pamti “virus” i spreman je da veoma brzo i efikasno reaguje u slučaju da ovaj virus opet, kasnije napadne dati organizam. Kod nekih vakcina ovo “pamćenje” je trajno, kod drugih nije, pa je neophodna revakcinacija.   Virusne vakcine se dele u tri velike grupe: žive, inaktivisane i DNK vakcine, zavisno od komponente vakcine koja treba da izazove imunološki odgovor.   Kada je u pitanju živa vakcina govorimo o živom oslabljenom, originalnom, srodnom ili hibridnom virusu. Inaktivisane ili mrtve vakcine, kao što sama reč kaže sadrže mrtve delove virusa (virus nije sposoban da obavlja osnovne fiziološke funkcije kako bi se održao u životu), dok DNK vakcine sadrže virusni gen. DNK vakcine se proizvode  i koriste tako da omogućavaju stvaranje virusa nakon unošenja (vakcine koja sadrži virusni gen) u organizam, izazivajući jak imunološki odgovor.       Istorijat vakcinacije   Vakcina vuče koren od latinskog naziva za kravu (vacca), odnosno naziva virusa kravljih boginja (vaccinia). Ovaj virus je prvi put ubrizgan dečaku u cilju imunizacije 1796. godine od strane Edvarda Dženera, i time je započeta istorija vakcine.   Od tada do danas razvijen je veliki broj vakcina koje su značajno smanjile smrtnost na svetskom nivou, čime je postignut jedan od većih uspeha ne samo u imunologiji, nego generalno u medicini.   Neke od značajnijih vakcina su vakcina protiv dečije paralize, tuberkoloze, hepatitisa i dr.       Uspeh vakcinacije   U uvodnom delu je već napomenuto da je vakcina spasila preko deset miliona ljudskih života.        Koje uslove treba da ispuni vakcina?   Da je efikasna i bezbedna, odnosno da kod velike većine vakcinisanih osoba (ne mora kod svih) izazove imunološki odgovor (koji omogućava odbranu od bolesti), a da pri tom ne dovodi do oboljevanja ili drugih teških neželjenih efekata.   Da indukuje celularni (ćelijski) odgovor, odnosno prosto rečeno da aktivira specifične podtipove belih krvih zrnaca, takozvane citotksične T-limfocite, koji uništavaju virusom zaražene ćelije.   Da indukuje dugotrajni imunitet,  čime se izbegava, ili svodi na najmanju mogućnost, potreba za njenom ponovnom primenom (revakcinacija).   Da je praktična, što se ogleda u tome da je stabilna i relativno jednostavna za transport, da se lako primenjuje, da je što je moguće jeftinija i drugo.   Konkretne uslove koje mora da zadovolji vakcina, kao i svi praktični koraci u istraživanju i stvaranju novih vakcina definisana je pre svega od strane Svetske Zdravstvene organizacije, ali i od strane svake pojedinačne države. Tako je u Srbiji, u skladu sa zakonom, Agencija za lekove i medicinska sredstva, krovna institucija koja odobrava primenu lekova, istraživanja u vezi sa lekovima i slično.       Zašto neki ljudi odbijaju da se vakcinišu?   Vakcine izazivaju sumnju od kad su se pojavile. U prošlosti su ljudi bili skeptični iz religioznih razloga, jer su mislili da je vakcinacija nečista.   širom Velike Britanije 1800. godine počele su da deluju prve antivaserske grupe (grupe koje su protiv vakcinacije). Oni su kao alternativu predlagali izolaciju.   Prva grupa protiv vakcinacije u SAD-u je stvorena nakon posete britanskog aktiviste protiv vakcinacije Vilijama Teba 1870. godine.   Jedna od ključnih figura u antivaserskim pokretima, u poslednje vreme, je britanski lekar Endrju Vejkfild. On je 1988. godine objavio rad koji lažno povezuje autizam i bolest creva sa MMR vakcinom. MMR vakcina je  virusna vakcina DNK tipa, koja se daje maloj deci protiv malih boginja, zauški i rubeola. Iako je njegov rad diskreditovan i oduzeta mu je dozvola za bavljenje medicinom, zbog lažiranja naučnih rezultata, u Velikoj Britaniji je došlo do značajnog pada vakcinisane dece zahvaljujući njegovim stavovima. Samo u 2004. godini u Velikoj Britaniji je sto hiljada dece manje nego ranije  primilo MMR vakcinu, što je dovelo do značajnog porasta broja obolelih.   Pitanja oko vakcina se sve više politiziju. Italijanski ministar unutrašnjih poslova, Mateo Salvini, podržao je antivaserske grupe, dok je američki predsednik Donald Tramp bez dokaza dovodio u vezu vakcinu sa autizmom ali je onda ipak pozvao roditelje da vakcinišu svoju decu.   Međunarodna studija o stavovima prema vakcinaciji pokazala je da ukupno poverenje u vakcine jeste pozitivno, ali je poverenje najmanje u evropskom regionu. Najmanje poverenje u vakcine imaju francuzi.       Kakav je rizik?   Vakcinacija velikog dela populacije pomaže u sprečavanju širenja bolesti, što zauzvrat pruža zaštitu onima koji nemaju imunitet ili koji iz određenih razloga nemogu da se vakcinišu. To se zove kolektivni imunitet.   Procenat ljudi koji treba da se vakciniše, kako bi se održao kolektivni imunitet zavisi od bolesti. Za male boginje iznosi 95 % od ukupnog stanovništva, dok je kod dečije paralize za održavanje kolekotivnog imuniteta potrebno vakcinisati 80 % populacije.   Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije preko dva miliona ljudskih života godišnje se spasi zahvaljujući vakcini. Prema podacima iste ove organizacije, najmanje se vakcinišu u zemljama sa lošim zdravstvenim sistemima poput: Angole, Konga i Avganistana. Ova organizacija takođe upozorava da i građani bogatijih zemalj sve više zaboravlja šta vakcina znači i kako je svet izgledao bez nje.