Romska zajednica u Srbiji trpi brojne predrasude kako javnog mnjenja tako i donosioca odluka što dovodi do neadekvatnih strategija, predloga akcionih planova i drugih državnih mehanizama koji bi trebalo da odgovore na potrebe romske zajednice, između ostalog i problem zapošljavanja. Pod pretpostavkom da Romi ne žele da rade već da primaju socijalno, čini se da na ovom prioritetu se nikada nije sistematski i sistemski radilo već kroz neke ad hoc aktivnosti ili aktivnosti kratkog trajanja kao što su javni radovi. U tom kontekstu nerazumevanja, ignorisanja potreba jedne nacionalne manjine, kada uvidite položaj Romkinje možemo zaključiti da je izazovniji i od većinskog stanovništva i od muškaraca Roma.

Brojni su zakonski akti koji se dotiču zapošljavanja i garantuju pravo na slobodno biranje zanimanja i uslove zapošljavanja koji nisu diskriminatorni, međutim kada dođe do implementacije odgovora izostaje. Čak i u dokumentu kao što je Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja se potencira zapošljavanje romske zajednice. Mere predviđene ovim dokumentom, u domenu politike zapošljavanja, imaju za cilj podsticanje uključivanja radno sposobnih Roma i Romkinja na formalno tržište rada, unapređenje zapošljivosti, zapošljavanje i samozapošljavanje, sa posebnim fokusom na Rome i Romkinje koji pripadaju kategorijama višestruko teže zapošljivih nezaposlenih lica. Međutim do tog „unapređenja zapošljivosti“ ne dolazi. Kada se govori o Romkinjama i zapošljavanju retko ko spomene ulogu žene Romkinje u porodici, što može predstavljati prepreku za rad van domaćinstva.

Pokret Opre Roma Srbija s tim u vezi pokrenuto je istraživanje koji za cilj ima ispitivanje pozicije Romkinja na tržištu rada odnosno prilikom traženja posla. Da li Romkinje imaju iste životne prilike da se zaposle kao i drugi? Da li Romkinja može da odlučuje o svom životu?

 

Istraživanje je sprovedeno krajem oktobra 2021. godine online sa uzorkom od 90 žena. 75 žena je popunilo online upitnik dok je sa 15 žena obavljen telefonski intervju. Ispitanice su iz svih delova Srbije: Zaječar, Kikinda, Doljevac, Aleksinac, Alibunar, Beograd, Leskovac, Bor, Kragujevac i drugih gradova. Žene su bile starosti od 50 godina do 18 godina. Najviše je bilo žena koje su bile 1992, 1998 i 1985 godište.

Od 90 žena 47% je bilo visokoobrazovanih Romkinja, 29% sa srednjom školom, 20% sa osnovnom školom i 4% sa nezavršenom osnovnom školom. Ovo je veoma važan podatak jer ukazuje na to da Romkinje koje su popunile upitnik imaju kapaciteta i kvalifikacije da budu zaposlene i na tržištu rada. Međutim da li su zaposlene i na kojim radnim mestima nam ukazuju naredni podaci iz istraživanja.

 

 

Od 90 ispitanica 52% ispitanica je zaposleno dok 48% nije zaposleno. Može se činiti da je veliki udeo žena koje rade međutim kada pogledamo strukturu poslova kojima se bave Romkinje jasno nam je zašto je ovako veliki procenat.

 

 

Možemo videti da je najveći deo ispitanica nezaposleno skoro 50%. Dok ostale koje rade najviše njih radi u školi kao pedagoška asistentkinja, u NVO-u i u fabrici. Iako se čini da se žene ne prijavljuju za posao od svih žena u uzorku 85% žena se makar jednom prijavilo za posao ali nije dobilo odgovor dok se 15% žena nije do sada prijavljivalo za posao zato što su studentkinje ili imaju nezavršenu osnovnu školu. Možemo pretpostaviti da deo tih žena takođe zbog svoje domaće uloge u porodici nikada nisu tražile posao.

 

 

 

 

 

Na grafikonu ispod možemo videti koji su najveći izazovi koje Romkinje vide prilikom traženja posla. Čak 56% Romkinja smatra da poslodavac ne želi da zaposli ženu Romkinju. 33% Romkinja kaže da poslodavci zapošljavaju žene Romkinje isključivo na nisko plaćenim pozicijama. 12% Romkinja smatra da poslodavac ne želi da zaposli udatu ženu i 11% da su fabrike daleko od mesta stanovanja žene.

Pored izazova koji postoje na poslovnom putu Romkinje tu su i prepreke u samoj porodici bilo široj ili užoj. Od svih ispitanica 37% Romkinja je reklo da zbog tradicionalne porodice je imalo izazove u obrazovanju.

 

Najveći izazov više od polovine ispitanica je da roditelji nisu imali sredstva da ih obrazuju. 16% ispitanica kaže da roditelji nisu videli važnost da devojčice idu u školu, 13% ispitanica da se u njihovoj porodici žena sprema da bude isključivo domaćica, a 10% da kao Romkinja ne može dobiti posao pa zbog toga se nisu školovale. Ostale ispitanice navodile su da su imale problema u školi od strane vršnjaka i nastavnika dok ostatak ispitanica kaže da nije bilo izazova.

Pored ovih podataka na kraju smo ostavili prostor za Romkinje da dodaju nešto što misle da je važno za ovu temu i izdvajamo četiri najupečetljivije izjave.

Izjave Romkinja:

Romkinja 1: Uglavnom nas Romkinje okarakterišu samo za poslove nižeg ranga, shodno tome tako se i ponašaju, osećam se nemoćno jer umem dosta toga da radim u raznim oblastima.

Romkinja 2: Izazovi su brojni sa kojima se jedna Romkinja suočava, prvo u porodici gde nije rodno ravnopravna sa braćom, kasnije u školi gde je diskriminisana i onda kada traži posao jer je diskriminisana što je Romkinja a onda što je i žena.

Romkinja 3: Nisam dovoljno prepoznata kao kapacitet.

Romkinja 4: Žene se suočavaju sa izazovima prilikom zapošljavanja, Romkinje još više. Što zbog patrijarhata, sutradan ukoliko imaju muža koji je tradicionalan. Zatim briga o deci i podrazumevanje da je žena ta koja treba da se odrekne posla ili karijere. Što se tiče poslodavaca, u uslužnim delatnostima nisu zastupljene Romkinje upravo iz bojazni poslodavaca da neće imati dovoljno mušterija ako se zna da tu radi Romkinja.

Možemo zaključiti da su Romkinje s jedne strane pod pritiskom domaćeg rada a s druge strane su tu izazovi prilikom zapošljavanja i poslodavci koji nisu voljni da pruže priliku. Iako se često govori da Romkinje ne žele da rade ovim istraživanje možemo reći da one itekako žele ali da je upravo potrebno pružiti im priliku.

Zapošljavanje Romkinje ne znači samo individualnu dobrobit za nju u smislu da će imati zdravstveno osiguranje, penziju kasnije, veći budžet za sebe i porodicu. To možemo gledati i u širem kontekstu da zapošljavanje Romkinja znači i doprinos ekonomiji porodice i ekonomskom rastu države.

Zašto je važno da Romkinje rade?

1.            Doprinos porodici – ukoliko je  Romkinja zaposlena pored svog partnera, ili samo ona, to u mnogome znači za kućni budžet i razvoj sposobnosti dece  u porodici. Lakše će se deca školovati, moćiće da biraju školu, vannastavne aktivnosti. Isto tako će porodica živeti bolje, u boljim kućnim uslovima, generalno bolji životni standard.

2.            Sticanje penzije – starost svima teško pada. Romkinje skoro u svim slučajevima primaju porodičnu penziju ili socijalnu pomoć koja je minimalna. Rad u mladosti će znači sigurnu starost a isto tako i „skidanje sa tereta države“.

3.            Kreiranje poslovnih prilika za druge žene Romkinje – što više Romkinja bude zaposleno to će otvoriti poslovne prilike i za druge sa tim što će one upoznati poslodavce za potencijalima Romkinja.

4.            Doprinos ekonomskom rastu Srbije – zaposlena Romkinja će time što ima platu doprinositi ne samo svojoj porodici već i generalno ekonomiji Srbije. Pre svega ćemo imati porodicu manje sa socijalnih primanja što znači manji rashod države, s druge strane to što je Romkinja zaposlena znači da deo svoje plate daje kao doprinos budžetu iz kog se kasnije raspodeljuje novac ostalim državnim institucijama, imamo veći rast BDP-a, raste stopa zaposlenosti i samim tim životni standard u Srbiji.

Društvo mora biti spremno da iskoristi kapacitet Romkinja za sveopšte dobro a mi kao romska zajednica spremni da podržimo Romkinje na njihovom putu da ostvare svoj potencijal.