Ja sam Maja Manojlović iz Petrovca na Mlavi i veliki sam zaljubljenik u vazduhoplovstvo i knjige.  

Moja majka često citira Forbsa: "Kada prestaneš da sanjaš, prestaneš da živiš" , vodeći se njenim rečima koračam ka ostvarenju svojih snova. Završila sam vazduhoplovnu akademiju i trenutno studiram vazdušni saobraćaj na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu.

Kada ste svi zaspali popunjavajući nebeski tamni tavan, suze su se za vama kotrljale niz obraz kao opomena da ste postojali. Huje kraj mene tužaljke nad romskim grobovima, među ovim iskasapljenim delovima kože. Teža je ova težina ječanja, a senke divljački vrište uspomene, glasnije od vriska tek rođenog deteta. Gasovi titraju u vazduhu i prave da ovaj tren vaše nemoći izgleda kao čitava večnost. Koliko čađi ste mogli da ugrabite plućima? Otimate se neuspešno iz tih mreža mirovanja, trgate te konce kojima ste uvezani; pa ipak bivate ugušeni jer ste se našli među njihovim prstima. Nisu znali da ubijene dečije nade dođu i Pandorinim rukama oko njihovih tela slikaju prezire, sakate im reči otrovane gnevom. Trajali ste dok vas trube nisu oterale ka zemlji, gubavi, besni i gladni, izolovani od čitavog sveta. Kao crveni most nad čađavom jamom od snova, što se lagano obrušava u lepoti smrti, stajali ste na portretu vremena oslikanom krvlju iz vaših pluća. Niste rođeni da preživite pokolje i nesreće, a trajete rastegljeni između decenija kao tetive. Kad svi zaspite, a sad ste već spokojni i modri, ne čeznite za svetom koji je potonuo u mračna korita - ovde mesta za sve nas nikad nije ni bilo. I reći ću vam, vama što ste bili, a više niste, hiljadu je očiju ugašeno čitajući vaš epitaf koji zvuči jače od majčine molitve.