Vasiljica romska slava - Obredi i način proslavljanja

Vasiljica Roma celebration - Rituals and ways of celebrating

 

Romi, narod koji se doselio na Balkan pre Turaka sa sobom donosi  ne samo različite zanate i umešnosti već i svoju tradiciju i običaje. Svi smo mi deo neke tradicije kroz koju potvrđujemo svoje korene i identitet. Tu između ostalog spada i slavljenje Vasiljice. Slavljenje Svetog Vasilija Velikog kod nas poznato i kao Vasilica, Vasiljica ili Vasuljica deo je vekovne tradicije koja se i danas nastavlja. Ovaj praznik za nas Rome jedan je od najblagodetnijih jer od načina na koji se proslavi, u kakvom raspoloženju i sa kakvim položajnikom zavisi uspešnost godine. Ovaj praznik razlog je za druženje i veću povezanost među članovima porodice.

To je posna slava i striktno je zabranjeno korišćenje svinjskog mesa. Traje od 13og januara do 16og januara. U mojoj porodici a i većini iz mog kraja i okoline, slava počinje posle ponoći 12og januara kada cela porodica izađe napolje da spremi meso za slavu: ćurke i jedna guska ili jedan petao. Broj pernatih životinja mora biti neparan, uglavnom su ćurke paran broj i jedna guska čini neparan. Smatra se da, s obzirom na to da se životinje kupuje pre slave, da će jedna sigurno uginuti jer je pravilo da mora biti neparan. Mojoj porodici se desilo jedne godine da ugine jedna ćurka jer je broj životinja bio paran. Dok se seku životinje domaćin kaže “Sastipnaja”  što znači sa srećom ili zdravljem. To isto veče domaćica sprema slavski kolač koristeći guščiju mast.

13og januara uveče, povečerje, se prvi put pali sveća i tog dana se ne pozivaju gosti već se slavi u krugu porodice. Sveću pali domaćin i to plamenom iz šporeta i isto tako kad se gasi sveća duva se prema šporetu koji gori, čuvajući time  plamen i život ognjišta porodice.

Na trpezi se nalaze brojna jela, za predjelo se stavlja zimnica koju su spremile domaćice za zimu, kiseli krastavci i kupus, ajvar itd. smatra se da je početak večere takav zbog siromaštva tadašnjih porodica a i nemanja prodavnica u selima u kojima bi mogli kupiti ono što mi danas podrazumevamo pod predjelom. Kasnije se postavlja pita sa sirom, pilav, varivo i meso od ćurke,  pihtije od ćurke ili guske i na kraju kolači, nekada su ljudi pravili baklave i urmašice a danas su to razni kolači od sitnih kolača do torta. Trpeza je nekad bila skromija jer su bile velike porodice od deset do dvadeset i više članova pa je bilo bitno da svako bude sit.

Postoje dve vrste položajnika: član porodice i osoba van porodice koja prva uđe u kuću 14og januara odnosno prvog dana slave.

13og na 14. posle ponoći ili ujutru ulazi položajnik iz porodice.  Unosi grančicu šljive i blagosilja porodicu za celu godinu želeći ne samo zdravlje i sreću već i nabraja domaće životinje, proširenje porodice i sl. Grančica šljive mora biti od plodnog drveta i sa pupoljcima da bi godina bila berićetna, što više pupoljaka ima godina će biti bolja. Položajniku se baca novac a posle toga se grančica ostavlja u kući do kraja slave a onda se stavi u šporet sa badnjakom od Božića.

Drugi položajnik, prva osoba koja uđe u kuću van porodice, ulazi takođe blagosiljajući porodicu i željom za dobru godinu. Položajnik je najbitniji gost i služi se uz najveće počasti, sa najboljim mesom, najboljom hranom, pićem. U našoj porodici se položajniku obavezno daje batak iz pilava koji se ćuva za njega/nju.

Drugi dan slave je ostavljen za goste a ukoliko su bili prethodnog dana ovaj dan se ne pali sveća. Treći dan i poslednji koji se proslavlja 16og januara je dan kada se sveća ne pali već samo lomi kolač i u šporet se stavljaju badnjak i grančica šljive.

Slavljenje ovog praznika kroz vekove i decenije nije se mnogo menjalo. Došlo je do promene istorijskog konteksta i porasta životnog standarda što se vidi u načinu proslavljanja. Nekada je bilo samo domaćih ćurki, malo gostiju ili skoro uopšte zbog siromaštva porodica ali se praznik i dalje svake godine slavio. Kad god je slava naš otac bi nam pričao anegdotu od pre tri generacije našeg pretka koji je pozvao goste za slavu. Gosti su pojeli meso koje je bilo postavljeno, nije ga bilo puno pa je naš predak pozvao ženu u kuhinju i rekao da uzme šešire da ispeče da bi se nastavilo sa slavljem. Gosti koji su jeli šešire misleći da su džigerice zamerili su domaćici što su iznutrice malo tvrde. Ova priča potvrdila je postojanje tadašnjeg siromaštva  i posledice rata.

Romska zajednica se i dalje drži tradicionalnog proslavljanja ovog praznika govoreći “Ne poštuješ tradiciju ako je menjaš!” Naša tradicija je važna jer kako bi znali ko smo mi. Običaji su tu ne samo da bi nas podsetili na naše pretke već i da nas povežu sa njima.

Autorka Jelena Reljić

Koautor Stevica Reljić

Image placeholder

ORS